sta je golub srpski visokoletac

Oko 2.000 god. pre Hrista u toku velike seobe naroda, mnoga plemena su napustila Vavilon i naselila centralni Balkan. Sa sobom su doneli kulturu i religiju, a u okviru nje i Vavilonsku svetu pticu - goluba.
Vekovima selekcioniran da "dotakne nebo" i donese poruke bogova, ovaj glub se jos tada odlikovao visokim kruznim letom.
Rimnjani ce sve ove narode nazvati Ilirima, a njihovog svetog goluba Columbia Illyrica.
Razvojem hriscanstva ilirska svetilista postaju hriscanske crkve, a ilirski sveti golub shodno hriscanskim ucenjima, u Srbiji dobija ime Arhangel.
Iz tog vremena postoje zapisi da je odgajan na dvorovima plemica, po manastirima i crkvama, ali i po gradovima i selima. Jedan dokument iz 1349. god pominje golubove, Bozje Arhangele na imanjima Pecke Patrijarsije.
Zena kralja Urosa I, Jelena Anzujska(13 v.) na dvoru odgaja ove golubove, a svoju zaduzbinu islikava desetinama prelepih cubastih golubova (Gradac, Brnjci). I niz drugih zapisa dokumentuje kontinuitet ove rase na tlu Srbije kroz ceo srednji vek.
U vreme turskog ropstva srbi i dalje odgajaju svoje "cubaste" Arhangele koje prema zapisima turci zovu "Feslije"- kapasti. Za razliku od njih donete turske rase su "Te-fesi" ili bez cube - uglavnom prevrtaci - tanjirasi.
Na prostorima od Ugarske do Kosova i Metohije i od Nisa do Smiljana (Dalmacija), zadrzace se iskljucivo Srpski cubasti golub koji se odlikuje kruznim, mirnim i visokim letom, dok ce u Bosni i Makedoniji nadvladati turske rase Dunek, Masarka i Izmirac.
U to vreme zbog izolovanosti razvijaju se sojevi srpskog visokoletaca medju kojima ce se posebno oblikovati i utemeljiti Beogradski, Niski, Smederevski, Krusevacki...
U toku velikih seoba Srba ovaj golub ce naseliti i sva podrucja koja naseljava srpski zivalj. Tako ce stici do Budima i Peste, Slavonije, Like , Dalmacije...Sve danasnje rase cubastih visokoletaca od Budimpeste do Kotora i od Zajecara do Istre, poticu od starog srpskog ili tacnije ilirskog goluba.
Posebno u Vojvodini, srpski golub ce doziveti procvat. Od grada do grada, od sela do sela, srpske porodice ce vekovima odgajati donete srpske cubaste visokoletace.
Beogradski pasaluk, a posebno grad Beograd, ocuvace mozda najznacajniji i najjaci soj srpskog visokoletaca. Po oslobodjenju od Turaka, knezevina Srbija dozivljava procvat, pa se i srpski visokoletac mesanjem sojeva istice svojim kruznim, visokim, ali i izuzetno dugim letom.
Prema zapisima iz istorije ove rase vec tada imamo jata koja lete u visinama svetlucavih tacaka po 7-8 pa i vise sati. Taj deo istorije ovog goluba je dokumentovan obimnom istorijskom gradjom i zapisima.
Vec 1905 god u Beogradu se osniva I Beogradsko drustvo vidjenih golubara u kafani Mice Miljkovica.
Godine 1910. starom drustvu pristupaju svi beogradski golubari i osniva se novo, veliko I - Beogradsko drustvo golubara.
Posle I sverskog rata obnavlja se 1922. god. I - drustvo, 1924. god. formira se II - drustvo, a 1928. god. i III - drustvo. Iz tog perioda treba pomenuti vrsne odgajivace: Milana Stanisavljevica "Tislera",
Mirka Njemeca, Djenerala Barjaktarevica, Jovana Markovica, Branu Todorovica - profesora, Ziku Kapunca, Karlo Smita, Milana Bandista, Mitu Uzara, Kolakovic - trgovac, Djoku Djordjevica - kasacionog sudiju, Tucakovica - upravnik grada Beograda, Karla Fospihala, Mihajla Stankovica - pukovnika, Iliju Batica, Spasu Petrovica, Djeneral Jankovica, Micu Miljkovica - kafedziju...
Pred II svetski rat, Beograd je daleko najjaci golubarski centar u kraljevini Jugoslaviji. Prema proceni cika Joce Naumovica u Beogradu je tada bilo 4 drustva i preko 600 clanova - odgajivaca. Javljaju se "nove snage" , mladji golubari cija jata znaju da "paraju oblake" od jutra do zaranaka. Medju njima se isticu sojevi Andre Bihela, Slavka Vasiljevica, Laze Dimitrijevica, Jovana Naumovica, Mihajla Todorovica, Petra Miljkovica...
Posle II svetskog rata golubarstvo je izuzetno popularan hobi. Pocinju takmicenja izmedju krajeva Dorcol, Cubura, Zvezdara, Vozdovac, Dusanovac, Senjak...
Godine 1951. obnavlja se I Beogradsko drustvo golubara na Cuburi u zgradi drustva ul. Cuburska br. 3. Iz ovog drustva ce do 1965 god. iznici na desetine novih drustava, te ce se formirati Savez Beograda, a nesto kasnije i Savez Srbije odgajivaca golubova Srpskih visokoletaca.Rasa ce se standardizovati, izradice se pravilnici i niz akcija ce ovu rasu dovesti do vrhunca.
Danas u Srbiji ima vise od 600 udruzenja odgajivaca, a godisnje se izvede preko 150.000 mladih golubova ove rase. Od 1. maja do 30. septembra svake godine odrzava se citav niz takmicenja, od drustvenih do saveznih. Pobednicka jata kruzno dosezu "durbinske visine" i tamo lete i vise od 12 casova.
Temelji danasnjih srpskih visokoletaca su sojevi starih odgajivaca, pre svih Milana Stanisavljevica - Tislera, Andre Bihela, Slavka Vasiljevica, Laze Dimitrijevica, Slavoljuba Miladinovica i Mihajla Todorovica.
Odgajivaci ove rase se i danas drze vavilonske maksime, da ovaj golub mora kruzeci da dotakne nebo i sto duze boravi sa bogovima, te uvece donese njihove poruke, pod budnim okom odgajivaca i komisije.

parenje stiglica u volierama

Početkom marta razdvajam parove po volijerama po principu jedan par jedna volijera.Parove formiram tako da ptice fenotipski izgledaju slično.Štiglice koje uparujem su zdrave,potpuno izmitarene a mužjak treba biti stariji od dve godine dok ženka može biti jednogodišnja.Hranim ih u početku zrnastom hranom (moja receptura) da bi postepeno prešo na blatner.Meku hranu u tom perijodu dajem svaki drugi dan uz dodavanje multivitamina FERTI- VIT svaki drugi dan u vodi za piće.Posle otprilike nekoliko nedelja štiglice budu usiljene i zainteresovane za pravljenje gnezda.Gnezdo je obično kanarinsko obloženo belom čojom.Gnezdo montiram iza jelke gde ga ženka brzo pronalazi i počinje sa izgradnjom.Gnezdo izgradi za tri do četri dana.Za izgradnju gnezda od materjala dodajem : fatu,juta trakice,kudeljin konac ,zečiju dlaku i suvu travu.Dok gradi gnezdo ženka se pari.Po završetku gnezda počinje sa nošenjem jaja. Ženka snese od 4 do 6 jaja.Na jajima počinje da leži nakon snešenog trećeg jajeta.Dok leži na jajima ishrana se sastoji samo od zrnaste hrane i minerala uz uvek čistu vodu za piće i kupanje. Za to vreme mužjak ne učestvuje u ležanju već svojom pesmom uveseljava ženku dok ona neumorno leži na jajima.U tom periodu može se desiti da mužjak pravi probleme o kojima sam već napomenuo u predhodnom tekstu.Onda odvajam mužjaka žičanom pregradom da bi imao vizuelni kontakt sa ženkom jer u većini slučajeva mužjak se toliko veže za ženku i može da ugine ako nema kontakt sa njom. Na taj način mužjak nemože da pravi pomenute probleme. Nakon proteklih trinaest dana mladi se izlegnu .Prva dva dana njihova ishrana se sastoji od zrnaste hrane, biljnih vaši, mravljih jaja i sve to u malim količinama kao i nedozrelo seme čička.Potom dodajem meku hranu(spremljenu na način koji sam opisao) ujtro i uveče da ne prelazi jednu trećinu sveukupne hrane.Brižnim hranjenjem od strane ženke mladi brzo napreduju. Na uzrastu od šest dana kontrolišem gnezdo i vršim prstenovanje saveznim prstenom 2,7 mm koje ima ulogu u dobijanju pedigrea i izlaganju štiglica na izložbe ptica.Oko petnaestog dana mladi polako napustaju gnezdo ali i dalje svu hranu dobijaju od ženke sa izuzetkom da ih i mužjak hrani.To je period kada treba vratiti mužjaka ako je bio odvojen .Čest slučaj je da dvadeseti dan ženka počinje sa ponovnim parenjem i pripremom novog gnezda.Za sve to vreme ujedno i hrani mlade.Kada mladi napune 25 dana počinju da uzimaju meku hranu i izgnječeno zrnevlje uz dodatak biljnih vaši ,ali ih ženka idalje dohranjuje.Mlade odvajam na 30 dana jer ženka je u tom periodu već počela sa nošenjem druge ture jaja.
U toku godine štiglići mogu da imaju dva do tri legla .Mlade odvajam po polovima. Ženke smeštam u volijere gde će se mitariti i pripremati za zimu a pojedine mužjake koje odaberem školujem pesmom.Pesma je jedinstvena i može se čuti u Pirotu u čijoj su okolini divlji štiglići pevali sve do početka devedesetih kada su usled prekomernog lova nestali.Ali upornim radom nekoliko odgajivača (čuvača) pesma je prenošena sa starih na mlade štiglice i u skorije vreme snimljena i sačuvana za dalji rad.
Na kraju bih dodao da je štiglica nesumnjivo jedna od najlepših ptica sa najraznovrsnijom i meni najlepšom pesmom.Njihov odgoj je dosta težak i komplikovan, ali je u tome i čar njihovog odgajanja.Pored predivne pesme zavidno mestio na lestvici lepote ima i njihov izgled.Predivne boje njihovog perija daju nam velike mogućnosti za stvaranja novih kao i zadržavanje već postojećih mutacija.Navedene mutacije su veoma popularne u Evropi gde su i nastale dugogodišnjim i upornim radom njihovih odgajivača.Želeo bih da ovim tekstom apelujem na sve odgajivače da zaštitimo ptice u prirodi i postignemo uspehe inostranih odgajivača u odgoju i stvaranju novih mutacija.